Prvo, zaista svima želim sve najbolje u novoj godini. Želim Vam upravo ono što i sami sebi želite.

Drugo, u svom zadnjem postu, ne računajući ustupanje medijskog prostora, obećao sam da ću da budem samo pozitivan i da pišem samo o lepim stvarima. Videli ste kako je to ispalo. Nisam ništa napisao mesecima.

Da odmah rasčistimo jednu stvar. Nije tačno da nisam pisao zato što nisam imao ništa lepo i pozitivno da kažem. To nije tačno. Kao i drugi normalni ljudi svakako sam u stanju da vidim i osetim lepe stvari koje se dešavaju oko nas. Nisam pisao jer sam došao do zaključka da sve to lepo što nam se dešava zapravo i nije “big deal”. Sve su to savršeno normalne stvari koje bi i trebale da se dešavaju svima nama.

Da malo pojasnim. Znam bar 10 ljudi koji su ushićeni što je najzad napravljen most preko Ade. Smrzavali su se na ulici na novogodišnju noć da bi gledali otvaranje mosta i vatromet. Pih!!! Pa taj most je trebao da bude napravljen pre bar 30 godina i odavno završen i u upotrebi. Čemu sad treba da se radujem? Tome da je neko najzad odlučio da mi pruži ono što je odavno trebalo da mi bude na raspolaganju. Jel su mi možda time vratili godine i godine izgubljene u saobraćajnim gužvama, ili n propuštenih sastanaka na koje nikada nisam stigao!?

Ne! Nisam negativan. Super mi je taj novi most ali čemu ta ushićenost oko sasvim normalnih stvari? Nisam toliko glup da ne znam da čitam između redova. Nije taj most napravljen jer nama treba i jer će to rasteretiti gužvu u gradu. Napravljen je jer njima treba. Treba skupiti poene. Ipak je ovo izborna godina.

No dobro. To svi znamo. Jel?

Pošto ovaj post treba da bude kao neka retrospektiva prošle godine trebao bi da nastavim u tom smislu. U toku prošle godine desile su se još 2 potpuno sulude stvari. Iako sam navijao za taj čuveni zakon po kome ugostiteljski objekti ne treba da rade posle ponoći, jer sam lično 5 godina bio ugostitelj i smetalo mi je što moram da sedim sa gostima svaku noć do jutra, uvoditi takav zakon kod nas je potpuna nebuloza. Podjednaka onoj o zabrani pušenja u javnim prostorima. Slažem se ja da pušenje možda nekom smeta i svakako se slažem da je suludo sedeti po kafanama do jutra ali bre ljudi jel ste vi normalni?!? To su bre dva zadnja zakona koja treba da donesete. Kao, tako smo lepa i uređena država da je još samo ostalo da sredimo pušenje u javnim prostorijama i radno vreme ugostiteljskih objekata.

Da ne nastavljam dalje u ovom pravcu. I onako ništa ne mogu ja tu da uradim. Možda je to što se dešava zapravo dobro. Sećam se devedesetih. Bilo je isto ovako. Deset godina trovanja pa kad je prevršilo svaku meru izašli smo na ulice. Ne kažem da su promene koje smo dobili posle 5-og oktobra dobre ali su bar promene. Menjaćemo opet kad nam se i ovo smuči.

Još iz jednog razloga znam da je sve to što nam se dešava zapravo repriza devedesetih. Nikada nije bilo u Srbiji više bendova nego što ih imamo danas. Rock’n Roll je bunt i nije džabe što opet živi. Devedesetih je bilo jako puno muzike i bunta. Nismo imali medije, niko to nije emitovao ali se sviralo. Non-stop. Ljudi su nalazili načina da ih čuju i da čuju. Kao i danas. Sve manje se tezgari a sve više svira autorska muzika. I kod mene je slično. Svirao sam dosta po klubovima ali sam proveo i prilično vremena u studiju snimajući neke “naše” stvari.

Prošle godine sam prvi put svirao na moru. Dobro, lažem. Svirao sam dosta po primorju sa Šatanom Kvalacbe ali nikada 40 dana u nizu kao prošle godine. Bilo ekstra. Tih 40-ak dana mi baš dobro došlo da se malo odmorim. Dobro, vucarao sam laptop svuda i jurio gde ima Wi-Fi (not an easy task in MNE) da bi nešto malo i odradio od posla ali sam daleko više vremena provodio na plaži, uz pivo. Verovatno će da se desi repriza i ove godine pa ako ste u Bar-u, ili negde u prolazu, svratite do Azzurro bar-a na samoj plaži da slušate i pevate sa nama.

Kao što rekoh, to je bilo ekstra. Osim puta tamo. I puta nazad. Napravio sam pogrešnu procenu pa sam na taj put krenuo vozom Beograd-Bar. O moj bože kako pogrešna procena. Momenta kada sam ušao u taj voz shvatio sam kako su se osećali Jevreji koje su nacisti prevozili vozom iz logora u logor. Nikada i nigde nisam video toliko taloga prljavštine i smrada. Stvarno mi nije jasno zašto sam ja njima platio kartu. Sasvim sam zaslužio da oni meni plate što se vozim sa njima. Ako se ikako desi da ovaj post pročita direktor železnice ili ko god da je odgovoran, molim da izvrši samoubistvo. Ako je onaj japanski direktor železnice skratio sebi muke jer su mu vozovi za celu godinu, zbirno, kasnili nekoliko sekundi, ili minuta (kako kaže urbana legenda)  - ovaj naš treba da satre ceo svoj rod i porod, za svaki slučaj. Nikada i nigde se nisam osećao jadnije i bednije nego u tom vozu. U polumračni kupe sa 6 ležaja su napakovali čak dve porodice sa malom decom, nekakvu babu i mene. Bilo je ukupno devet duša koje su udisale i izdisale isti ustajali vazduh malog kupe-a preko 14 sati. Deca do 7. godina valjda ne plaćaju karte (niti imaju ležaj) pa nas je zato bilo toliko. Deset ljutih gusara, doslo u moj krevet. Jedan pao s kreveta, ostalo ih devet! Zapravo, ostalo ih je osam jer sam moj ležaj ustupio babi a ja noć proveo na pomoćnom sedištu u hodniku ispred.

Još čudnije je što su me zapravo naterali da kartu za taj voz čekam na stanici od osam ujutru i da se guram sa ostalih 500 ljudi koji su taj dan hteli da putuju. Od 8 do 9 sam samo čekao pa sam u 9:15 odlučio da se pobunim za svoja prava. Rekli su telefonom da dođem u 8 i eto već ceo sat ni znaka od karata. Prišao sam šalteru i setio se šta zapravo znači termin “šalteruša”. Vremenom sam to zaboravio jer su po ovim novim “stranim” bankama obučili službenike da su ipak oni tu zbog nas a ne obrnuto. Ostale šaltere i ne obilazim pa sam opravdano zaboravio. Događaj od tog jutra, sa železničke stanice, me je vratio u prošlost. Shvatio sam koliko sam zapravo mali. Iako su mi rekli kad da dođe, iako sam došao i čekao već sat da im dam pare, ni to nije bilo dosta. Morali su još dodatno da me uvrede. U tom trenutku još nisam znao kakav je voz i sudeći po grubim rečima koje mi je izgovorila ta “šalteruša” pomislio sam da je zapravo privilegija putovati tim vozom i naterao se da se primirim još koji sat i sačekam te karte. Avaj. Da sam znao kakav je zapravo voz, još tog jutra bi krenuo peške.

Ipak, stigao sam nekako, uz malu pomoć vagon-restorana koji je srećom radio. Taman sam za tih 40 dana zaboravio sve muke puta a već došlo vreme da se krene nazad. Naravno da ni u ludilu nisam hteo da krenem vozom već sam odlučio da se vratim za Beograd kolima. Naravno kakav bi mi to bili narod kad nebi od ničega napravili problem. Neko pametan je odlučio da baš u vreme letnje sezone, i to u avgustu mesecu, kada se većina vraća sa odmora, proširi jedan od tunela na putu od Podgorice prema granici. Granica je bila zatvorena za saobraćaj tri puta na dan u trajanju od po tri sata. Naravno mi smo do te tačke puta stigli tačno 5 minuta nakon zatvaranja. Nema napred. Nema nazad. Samo uzak put, stene i podnevno sunce koje udara direktno u mozak. Bar da je bila neka provalija pa da skratim sebi muke.

Srećom ipak mi je ostala sasvim lepa uspomena sa mora i nadam se da će da se ponovi. Ako treba, može i sve isto, put i sve, jer vredi.

Koliko sam sa muzikom i mojim muziciranjem prošle godine imao sreće, toliko sam sa poslom i firmom imao nesreće, ako ne i više. Imao sam dosta posla i odradilo se nekoliko lepih projekata na koje sam ponosan. Ono što je loše je činjenica da sam bio primoran da privremeno zamrznem svoju firmu. Kada sam zvanično krenuo sa poslom i otvorio firmu, pre oko 3 godine, sve je bilo nekako podnošljivije. Od svog posla sam plaćao kancelariju u gradu, čak 3 plate za kolege, sve doprinose i poreze i još mi je preostajalo i više nego što mi je trebalo. Ništa manje posla nemam sad. Imam čak i više i radim za veću satnicu i za bolje klijente ali šanse nema da poplaćam sve harače koje mi je država nametnula. Polako sam otpustio sve saradnike, odjavio veliku kancelariju i nagomilao nekoliko meseci duga za poreze i doprinose. Stopirao sam firmu jer ne dam više da mi gule kožu sa leđa. Radim na crno, priznajem javno i nek me hapse. Kad budu shvatili da je bolje da godinama od nas, sitnih riba, naplaćuju pristojan porez ali da nam ipak ostave šansu da nam nešto i ostane vratiću se i ja i raditi legalno. Do tada, mogu samo da mi šalju kazne, hapse i proganjaju. Dinara neće od mene više dobiti.

Već sam pisao o tome. I drugi su pa da se ne ponavljam. Naša država sistemski uništava mala preduzeća. To nije slučajnost ni splet okolnosti niti je to “žrtva” društva u tranziciji. To je činjenica. Tako su pametno zapakovali sve te zakone da zapravo šanse nema da se bavite svojim poslom, živite i preživite. Nek dignu dva prsta svi oni koji ne duguju neki porez ili doprinos a bave se privatnim poslom. Niko?

Na ličnom primeru sam dokazao da je nemoguće opstati. Radim isključivo sa stranim klijentima, naplaćujem po njihovim standardima i držim satnicu toliko skupu da ni sam ne verujem da me neko plaća toliko. Radim 10+ sati na dan, svaki dan i opet ne mogu da zaradim dovoljno da sam sebi platim doprinose i porez. Pa kako je to moguće?!?

Nebi više da dužim. Iskreno se nadam da će svemu ovome skoro kraj. Mislim, mora. Na jedan ili drugi način. Neću da ovo zvuči kao pretnja ali ako se ovako nastavi na dobro neće da izađe.

Planirao sam da na kraju ovog posta opet svima čestitam novu godinu i poželim svu sreću ali mi posle svega rečenog nekako dođe glupo. Držite se!

Do sledeće čitanja.

Be Sociable, Share!

•