Drugo, u svom zadnjem postu, ne računajući ustupanje medijskog prostora, obećao sam da ću da budem samo pozitivan i da pišem samo o lepim stvarima. Videli ste kako je to ispalo. Nisam ništa napisao mesecima.

Da odmah rasčistimo jednu stvar. Nije tačno da nisam pisao zato što nisam imao ništa lepo i pozitivno da kažem. To nije tačno. Kao i drugi normalni ljudi svakako sam u stanju da vidim i osetim lepe stvari koje se dešavaju oko nas. Nisam pisao jer sam došao do zaključka da sve to lepo što nam se dešava zapravo i nije “big deal”. Sve su to savršeno normalne stvari koje bi i trebale da se dešavaju svima nama.

Da malo pojasnim. Znam bar 10 ljudi koji su ushićeni što je najzad napravljen most preko Ade. Smrzavali su se na ulici na novogodišnju noć da bi gledali otvaranje mosta i vatromet. Pih!!! Pa taj most je trebao da bude napravljen pre bar 30 godina i odavno završen i u upotrebi. Čemu sad treba da se radujem? Tome da je neko najzad odlučio da mi pruži ono što je odavno trebalo da mi bude na raspolaganju. Jel su mi možda time vratili godine i godine izgubljene u saobraćajnim gužvama, ili n propuštenih sastanaka na koje nikada nisam stigao!?

Ne! Nisam negativan. Super mi je taj novi most ali čemu ta ushićenost oko sasvim normalnih stvari? Nisam toliko glup da ne znam da čitam između redova. Nije taj most napravljen jer nama treba i jer će to rasteretiti gužvu u gradu. Napravljen je jer njima treba. Treba skupiti poene. Ipak je ovo izborna godina.

No dobro. To svi znamo. Jel?

Pošto ovaj post treba da bude kao neka retrospektiva prošle godine trebao bi da nastavim u tom smislu. U toku prošle godine desile su se još 2 potpuno sulude stvari. Iako sam navijao za taj čuveni zakon po kome ugostiteljski objekti ne treba da rade posle ponoći, jer sam lično 5 godina bio ugostitelj i smetalo mi je što moram da sedim sa gostima svaku noć do jutra, uvoditi takav zakon kod nas je potpuna nebuloza. Podjednaka onoj o zabrani pušenja u javnim prostorima. Slažem se ja da pušenje možda nekom smeta i svakako se slažem da je suludo sedeti po kafanama do jutra ali bre ljudi jel ste vi normalni?!? To su bre dva zadnja zakona koja treba da donesete. Kao, tako smo lepa i uređena država da je još samo ostalo da sredimo pušenje u javnim prostorijama i radno vreme ugostiteljskih objekata.

Da ne nastavljam dalje u ovom pravcu. I onako ništa ne mogu ja tu da uradim. Možda je to što se dešava zapravo dobro. Sećam se devedesetih. Bilo je isto ovako. Deset godina trovanja pa kad je prevršilo svaku meru izašli smo na ulice. Ne kažem da su promene koje smo dobili posle 5-og oktobra dobre ali su bar promene. Menjaćemo opet kad nam se i ovo smuči.

Još iz jednog razloga znam da je sve to što nam se dešava zapravo repriza devedesetih. Nikada nije bilo u Srbiji više bendova nego što ih imamo danas. Rock’n Roll je bunt i nije džabe što opet živi. Devedesetih je bilo jako puno muzike i bunta. Nismo imali medije, niko to nije emitovao ali se sviralo. Non-stop. Ljudi su nalazili načina da ih čuju i da čuju. Kao i danas. Sve manje se tezgari a sve više svira autorska muzika. I kod mene je slično. Svirao sam dosta po klubovima ali sam proveo i prilično vremena u studiju snimajući neke “naše” stvari.

Prošle godine sam prvi put svirao na moru. Dobro, lažem. Svirao sam dosta po primorju sa Šatanom Kvalacbe ali nikada 40 dana u nizu kao prošle godine. Bilo ekstra. Tih 40-ak dana mi baš dobro došlo da se malo odmorim. Dobro, vucarao sam laptop svuda i jurio gde ima Wi-Fi (not an easy task in MNE) da bi nešto malo i odradio od posla ali sam daleko više vremena provodio na plaži, uz pivo. Verovatno će da se desi repriza i ove godine pa ako ste u Bar-u, ili negde u prolazu, svratite do Azzurro bar-a na samoj plaži da slušate i pevate sa nama.

Kao što rekoh, to je bilo ekstra. Osim puta tamo. I puta nazad. Napravio sam pogrešnu procenu pa sam na taj put krenuo vozom Beograd-Bar. O moj bože kako pogrešna procena. Momenta kada sam ušao u taj voz shvatio sam kako su se osećali Jevreji koje su nacisti prevozili vozom iz logora u logor. Nikada i nigde nisam video toliko taloga prljavštine i smrada. Stvarno mi nije jasno zašto sam ja njima platio kartu. Sasvim sam zaslužio da oni meni plate što se vozim sa njima. Ako se ikako desi da ovaj post pročita direktor železnice ili ko god da je odgovoran, molim da izvrši samoubistvo. Ako je onaj japanski direktor železnice skratio sebi muke jer su mu vozovi za celu godinu, zbirno, kasnili nekoliko sekundi, ili minuta (kako kaže urbana legenda)  - ovaj naš treba da satre ceo svoj rod i porod, za svaki slučaj. Nikada i nigde se nisam osećao jadnije i bednije nego u tom vozu. U polumračni kupe sa 6 ležaja su napakovali čak dve porodice sa malom decom, nekakvu babu i mene. Bilo je ukupno devet duša koje su udisale i izdisale isti ustajali vazduh malog kupe-a preko 14 sati. Deca do 7. godina valjda ne plaćaju karte (niti imaju ležaj) pa nas je zato bilo toliko. Deset ljutih gusara, doslo u moj krevet. Jedan pao s kreveta, ostalo ih devet! Zapravo, ostalo ih je osam jer sam moj ležaj ustupio babi a ja noć proveo na pomoćnom sedištu u hodniku ispred.

Još čudnije je što su me zapravo naterali da kartu za taj voz čekam na stanici od osam ujutru i da se guram sa ostalih 500 ljudi koji su taj dan hteli da putuju. Od 8 do 9 sam samo čekao pa sam u 9:15 odlučio da se pobunim za svoja prava. Rekli su telefonom da dođem u 8 i eto već ceo sat ni znaka od karata. Prišao sam šalteru i setio se šta zapravo znači termin “šalteruša”. Vremenom sam to zaboravio jer su po ovim novim “stranim” bankama obučili službenike da su ipak oni tu zbog nas a ne obrnuto. Ostale šaltere i ne obilazim pa sam opravdano zaboravio. Događaj od tog jutra, sa železničke stanice, me je vratio u prošlost. Shvatio sam koliko sam zapravo mali. Iako su mi rekli kad da dođe, iako sam došao i čekao već sat da im dam pare, ni to nije bilo dosta. Morali su još dodatno da me uvrede. U tom trenutku još nisam znao kakav je voz i sudeći po grubim rečima koje mi je izgovorila ta “šalteruša” pomislio sam da je zapravo privilegija putovati tim vozom i naterao se da se primirim još koji sat i sačekam te karte. Avaj. Da sam znao kakav je zapravo voz, još tog jutra bi krenuo peške.

Ipak, stigao sam nekako, uz malu pomoć vagon-restorana koji je srećom radio. Taman sam za tih 40 dana zaboravio sve muke puta a već došlo vreme da se krene nazad. Naravno da ni u ludilu nisam hteo da krenem vozom već sam odlučio da se vratim za Beograd kolima. Naravno kakav bi mi to bili narod kad nebi od ničega napravili problem. Neko pametan je odlučio da baš u vreme letnje sezone, i to u avgustu mesecu, kada se većina vraća sa odmora, proširi jedan od tunela na putu od Podgorice prema granici. Granica je bila zatvorena za saobraćaj tri puta na dan u trajanju od po tri sata. Naravno mi smo do te tačke puta stigli tačno 5 minuta nakon zatvaranja. Nema napred. Nema nazad. Samo uzak put, stene i podnevno sunce koje udara direktno u mozak. Bar da je bila neka provalija pa da skratim sebi muke.

Srećom ipak mi je ostala sasvim lepa uspomena sa mora i nadam se da će da se ponovi. Ako treba, može i sve isto, put i sve, jer vredi.

Koliko sam sa muzikom i mojim muziciranjem prošle godine imao sreće, toliko sam sa poslom i firmom imao nesreće, ako ne i više. Imao sam dosta posla i odradilo se nekoliko lepih projekata na koje sam ponosan. Ono što je loše je činjenica da sam bio primoran da privremeno zamrznem svoju firmu. Kada sam zvanično krenuo sa poslom i otvorio firmu, pre oko 3 godine, sve je bilo nekako podnošljivije. Od svog posla sam plaćao kancelariju u gradu, čak 3 plate za kolege, sve doprinose i poreze i još mi je preostajalo i više nego što mi je trebalo. Ništa manje posla nemam sad. Imam čak i više i radim za veću satnicu i za bolje klijente ali šanse nema da poplaćam sve harače koje mi je država nametnula. Polako sam otpustio sve saradnike, odjavio veliku kancelariju i nagomilao nekoliko meseci duga za poreze i doprinose. Stopirao sam firmu jer ne dam više da mi gule kožu sa leđa. Radim na crno, priznajem javno i nek me hapse. Kad budu shvatili da je bolje da godinama od nas, sitnih riba, naplaćuju pristojan porez ali da nam ipak ostave šansu da nam nešto i ostane vratiću se i ja i raditi legalno. Do tada, mogu samo da mi šalju kazne, hapse i proganjaju. Dinara neće od mene više dobiti.

Već sam pisao o tome. I drugi su pa da se ne ponavljam. Naša država sistemski uništava mala preduzeća. To nije slučajnost ni splet okolnosti niti je to “žrtva” društva u tranziciji. To je činjenica. Tako su pametno zapakovali sve te zakone da zapravo šanse nema da se bavite svojim poslom, živite i preživite. Nek dignu dva prsta svi oni koji ne duguju neki porez ili doprinos a bave se privatnim poslom. Niko?

Na ličnom primeru sam dokazao da je nemoguće opstati. Radim isključivo sa stranim klijentima, naplaćujem po njihovim standardima i držim satnicu toliko skupu da ni sam ne verujem da me neko plaća toliko. Radim 10+ sati na dan, svaki dan i opet ne mogu da zaradim dovoljno da sam sebi platim doprinose i porez. Pa kako je to moguće?!?

Nebi više da dužim. Iskreno se nadam da će svemu ovome skoro kraj. Mislim, mora. Na jedan ili drugi način. Neću da ovo zvuči kao pretnja ali ako se ovako nastavi na dobro neće da izađe.

Planirao sam da na kraju ovog posta opet svima čestitam novu godinu i poželim svu sreću ali mi posle svega rečenog nekako dođe glupo. Držite se!

Do sledeće čitanja.

Stop trgovini decom

Kampanja organizacije Astra — Anti Trafficking Action

maliVEliki ljudi

Kampanja organizacije maliVEliki ljudi

Bolje da znaš

Kampanja projekta Podrška u borbi protiv HIV/AIDS-a

Ujedinjeni protiv droge

Kampanja Ujedinjeni protiv droge

Osobe u razvoju

Kampanja organizacije Dečje srce

Bitka za bebe

Kampanja Bitka za bebe

Ako i ti imaš svoj blog i želiš da pomogneš ovu akciju Istok Pavlović je okačio kod koji možeš da dodaš na svoj blog.

Htedoh svima da im odbrusim nešto gadno još onomad kada sam pročitao: “Nažalost, reč je o forsiranju optimizma uprkos realnoj situaciji, a ne pogledu na nju.” i pljuvačine po “365 lepih dana“. Čak sam i krenuo da pišem ali sam stigao samo do uvoda koji je glasio “Fuck off!” i tu stao. Šta dalje da pišem kad je time sve rečeno.

Lako je hejtovati i stalno se žaliti. Ljudi mi smo već toliko duboko na dnu da sada ništa gore ne može da nam se desi. Može da ide samo na bolje.

Dugo mi se mota po glavi ta misao da je sve nekako awesome ali nikako da se fokusiram na to.  Konačno sam danas prelomio kada sam pročitao vest koju smo svi mi internet preduzetnici jako dugo čekali. Da! Dolazi PayPal i to sa samo za nekoliko nedelja. Još onomad sam primetio na Twitter TL da se uveliko šuška o tome. PayPal je konačno #kizaapruvd u Srbiji i time su sve prepreke otklonjene. Danas je konačno stigla i dugo očekivana potvrda koju je preneo renomirani Njuz.net. Konačno će svi oni veliki internet radnici u Srbiji najzad moći da lansiraju te svoje vrhunske projekte koji su samo PayPal čekali pa da zagospodare bandwidth-om, i najzad će, kao rukom odnešeno, nestati svi ti problemi online poslovanja i privrede u Srbiji uopšte.

Stvarno nemam veze sa politikom. Čak nisam ni izašao na izbore, tj. na glasanje zadnji put. Ni malo me ne zanima ko je, kada i zašto na vlasti a ko u opoziciji. I jedni i drugi su mi zapravo treći jer sam ja sebi prvi. Jedino mi je bilo interesantno #onokada je na vlasti bila opozicija (čak su se tako i zvali), posle 2000-te, valjda zbog sve te silne euforije. Ponela me atmosfera sa svih onih mitinga i skupova. I jedino mi je tada bilo kul zato što su bolje lagali. Širili su optimizam i to je ono što je bitno.

Ajd sad iskreno. Ko se tada nije ponadao da će već posle prvih 100 dana te vlasti biti vrh. Sećam se čak i nekog pamfleta “Prvih 100 dana nove vlade”. Vrlo optimistično.

Mnogi su tada pisali i izdavali knjige, valjda da nas uvere kako su baš oni doneli te promene i kako njima treba da budemo zahvalni za sve kul što će da nam se desi. Svaka rečenica tih knjiga je počinjala sa “Ja sam…”. Vrlo kul. Nego, već negde oko stodrugog, stotrećeg (‘bem li ga) dana te nove vlasti nestadoše negde. Valjda otišli u to svoje bolje sutra a nas ostavili u juče.

Ali eto. Na greškama se uči pa sam i ja naučio da ne verujem više nikome i ništa i sad sam kul. Ne mogu oni toliko da me nerviraju koliko ja mogu da ih ignorišem. Samo bi im poručio: “Osvrnite se oko sebe”.  Nemoj posle da ispadne da Vam nisam rekao. Jer naši redovi su već u napadu!

Krajem prošlog meseca u Srbiji je bilo oko 1.700.000 zaposlenih. Za 70.000 manje nego u decembru 2010. godine. 96 procenata preduzeća je u privatnom sektoru dok 4 procenta državnih preduzeća drži sav kapital koji se nalazi u privredi. Toliko o 10 godina tranzicije i privatizacije. Presipanje iz šupljeg u prazno. Sav kapital je ostao u državnim preduzećima i ta preduzeća jedina u Srbiji i dalje prave profit.

U Srbiji posluje preko 110.000 preduzeća. Najviše je malih preduzeća (preko 85.000) koja zapošljavaju preko 320.000 radnika. Svako peto preduzeće u Srbiji zapošljava samo jednog radnika dok 25% od svih preduzeća nema ni jednog zaposlenog. Mala i srednja preduzeća zapošljavaju preko 60% radnika u Srbiji, dok oko 500 velikih preduzeća, koliko ih ima prijavljeno u Srbiji, zapošljava 40% radnika.

U privatnom sektoru, za preko 7 sati efektivnog rada, prosečna plata je oko 30.000 dinara, dok se za malo više od 4 sata efektivnog rada u državnom preduzeću prosečno prima skoro 40.000 dinara.

Verovali ili ne, sve ovo je bio samo uvod u temu o kojoj želim da pišem sada. Ja nisam ekonomski stručnjak (tj. nisam nikakav stručnjak) ali i potpunom laiku ovi podaci dovoljno govore. Verujem da će uskoro biti novi izbori pa će opet sve do jedne političke frakcije obećavati kako će rešiti problem nezaposlenosti i negativnog rasta privrede.

Pre neki dan sam pročitao još jedan dobar tekst na @mileusna blogu, “Privatnik = sumnjivo lice” gde Miloš jasno i detaljno govori o problemu malih preduzeća koje država tretira podjednako kao Delta Holding, MK grupu ili Telekom, tj. smatra da čim si privatnik – ti si punišić i stoga daj da te očerupamo koliko možemo i bez milosti.

I sam sam vlasnik malog preduzeća, preduzetničke radnje, trenutno sa 0 zaposlenih. Jednostavno mi se ne isplati da zaposlim i prijavim i jednog radnika. Da se ne razumemo pogrešno. Nije da neću ili da mi ne treba. Ne mogu!!! Sa šifrom delatnosti 72200 moje preduzeće se u glavnom bavi razvojem web sajtova. Povremeno i drugim oblastima u IT sektoru. Samo taksa za isticanje firme u 2010. godini je bila oko 30.000 dinara. 2.500 dinara mesečno plaćam to što na poštanskom sandučetu u mojoj zgradi piše ime moje firme pored mog imena i prezimena. Dobro je što država ne naplaćuje po slovu, kao kamenorezac-pogrebnik. I biznis im je isti. Teraju me u grob. Taj ko je ovo smislio verovatno je u glavi imao sliku staklene kule od 20 spratova, negde oko Beogradske arene, i ogromnu svetleću reklamu na vrhu te zgrade na kojoj se iz svemirske stanice “Mir” vidi ime moje firme – jer ništa manje od toga ne opravdava ovu pljačku.

Na ime PIO, zdravstva, nezaposlenosti i poreza na lična primanja (takozvani doprinosi) plaćam još oko 12 000 mesečno. Ovi porezi su direktno vezani sa iznosom prosečne plate u Srbiji (oko 35.000) a problem je u tome što meni kao privatniku-preduzetniku niko ne garantuje ni zaradu od 3.500 RSD mesečno.

Za svakog zaposlenog, prijavljenog na prosečnu platu od oko 35.000 RSD moram da izdvojim preko 60.000 RSD sa svim porezima i doprinosima. Dakle, država koja ima milion nezaposlenih, od mene koji jedva sastavljam kraj sa krajem, naplaćuje oko 25.000 RSD što rešavam njen problem. Hvala i NE hvala. Ponuđen ko’ počašćen.

Nacionalna služba za zapošljavanje je obećala da će da zaposli preko 60.000 ljudi u ovoj godini. Ja kao samo-zaposlen, ili kao neko ko čini veliku uslugu državi što se ne nalazim među milion drugih nezaposlenih bi želeo da imam iste uslove koje imaju samozaposleni Amerikanci, Englezi, Nemci, Italijani…  U Americi porez za samo-zaposlene iznosi svega oko 15% dok sam ja ovde dužan da platim mnogo više i to od raspisane prosečne plate koju mi čak niko i ne garantuje. Pored toga što se u drugim zemljama plaćaju daleko manji porezi, oni se zapravo plaćaju na stvarnu i realnu zaradu samo-zaposlenog radnika, tj. onog iznosa koji je samo-zaposleni radnik prijavio na kraju godine. Naravno, i ovde se revidira uplaćeni porez na kraju godine ali ko je ovde ikada dobio povraćaj poreza od države a da mu već posle 3 dana na vrata ne zakuca poreski inspektor koji je došao po zadatku da vam sigurno nađe grešku u knjigama i naplati kaznu?

Kada sam već pomenuo kazne, zanima me na osnovu čega država smatra da je tih 85.000 malih preduzeća u stanju da plati, recimo kaznu za neopravdano odbijanje od PDV-a goriva za putnički automobil u iznosu od 100.000 pa čak do 1.000.000 dinara. Zamislite prosečnog webdev-a koji godišnje napravi 10-ak sajtova i naplati ih ukupno 300.000-400.000 dinara, plati za to doprinose, firmarinu, paušalno porez (ili PDV) a stigne mu kazna od recimo 300.000 dinara zato što nije imao dovoljno novca da plati knjigovođu pa je sam brljao po poslovnim knjigama i snalazio se kako je znao. Zamislite taksistu (samo-zaposlenog preduzetnika) kome komunalna inspekcija rebne 50.000 RSD kazne zato što je zapalio cigaretu u svom autu. Ko određuje te kazne?

Svi znamo da trenutno važe 2 zakona o bezbednosti saobraćaja. Ne. Ne govorim o onom zakonu gde sa jednom crvenom koju date panduru više ne važe zakoni. Govorim o starom zakonu o saobraćaju i novom zakonu koji je već trebao da je na snazi uveliko. Imam prijatelja koji drži auto-školu. Čovek je platio 300.000 RSD kazne zato što je korigovao nastavu da bude u skladu sa novim zakonom o bezbednosti saobraćaja samoinicijativno. Obrazloženje sudije za prekršaj je bilo da nije dobio zvaničan dopis iz Ljermontove da mora da se primenjuje novi zakon (koji u Srbiji zvanično važi od 01. Januara 2010. godine, prim. autora) i da je stoga trebao da se pridržava plana i programa po starom zakonu. 300.000 dinara kazne ni kriv-ni dužan. Lično sam platio 200.000 dinara mandatnu kaznu jer je turistički inspektor zaključio da nemam dovoljan broj cenovnika u odnosu na broj stolova u mom klubu, pre nekoliko godina. Stvarno, ko određuje te kazne i sa koje je planete?!?

Čini se da država na svakom koraku detaljno i temeljno uništava i to malo privatnih preduzeća koja nekako posluju u plusu i koja nekako zapošljavaju 60% radnika iz Srbije. Nije da se čini već je zaista tako.

Kada sam već pomenuo taksiste moram da se osvrnem i na ovo. Od oko 7.000 taksista u Beogradu sigurno preko 6.500 hiljada ne plaća ni dinar poreza godinama. Kada se zaduže preko glave, u milionskim iznosima, država im ponudi da otpiše nekoliko godina kamata na neplaćeni porez, da im prepolovi ili drastično smanji stvarni dug i dozvoli im da ostatak duga plate na rate (ovo su činjenice koju sam lično čuo mnogo puta od samih taksista). Ko je onda ovde lud? Oni koji redovno plaćaju porez ili oni koji ga godinama ne plaćaju?

Ne znam jel i ovo tačno ali sam tako čuo direktno od poreskog inspektora zaposlenog u jednoj opštini u Beogradu. Kako sam razumeo, svaka opština ima prosek koji mora da naplati u toku godine na ime poreza, građevinskog zemljišta i drugih već njihovih harača. Lično sam čuo da se opština uopšte ne zamara sa poznatim ne-platišama koji duguju milione opštinama širom države, već sav teret te “projektovane” cifre stavi na pleća onih koji su platiše. Kada opština namiri ono što je zamislila sve što te ne-platiše ipak plate im je čist i neočekivani plus.

Već sam se ogradio i javno sam izjavio da nisam nikakav ekonomski stručnjak ali gledajući sve ove podatke koje sam sakupio sa raznih izvora i gledajući sve to što i sam doživljavam kao samo-zaposleni preduzetnik, privatnik, besplatno nudim državi pomoć u rešavanju svih ovih silnih problema. Naime da sam ja neka vlast ja bi prvo srezao sve te silne kazne na jedan normalan i primeran nivo zasnovan na realnoj situaciji. Ako jedan Mišković od skoro 2 milijarde dinara prihoda samo od Delta Maxi prodavnica u toku prošle godine može da plati kaznu od 100.000, 300.000 ili milion dinara, 99,9% preduzeća u Srbiji to ne može i izricanje takve kazne za većinu znači sigurno otpuštanje radnika i  zatvaranje firme. Pogotovo što se u velikom broju slučajeva kazne plaćaju zbog nepostojećih zakona ili tumačenja zakona na mnogo načina. Takođe, pažljivo bi doveo u red sve te silne zakone koji su ili kontradiktorni jedni drugom ili uopšte ne postoje za određene oblasti poslovanja. Osim toga, posebno bi vodio računa upravo o malim i srednjim preduzećima, koja zapošljavaju preko 60% svih radnika u Srbiji, i raznim poreskim olakšicama i povoljnim kreditima omogućio dalji razvoj svih tih preduzeća što bi direktno dovelo do otvaranje novih radnih mesta i zapošljavanja velikog broja građana. Toliko od mene pa “ako me se za dan bezbednosti sete – sete”.

Ako nekim slučajem ja kao laik nisam dovoljno kompetentan da govorim o ovim stvarima i stoga su moja rešenja glupa, neprihvatljiva… molim da mi onda dozvolite da kao građanin ove zemlje izrazim zahtev direktno vama, predstavnicima naroda koje smo izabrali, da sami nađete model koji će rešiti sve ove probleme. Čak ne morate ni da izmišljate toplu vodu ili rupu na saksiji. Sasvim sam zadovoljan i ako od reči do reči prepišete, recimo, Engleske zakone i primenite “recept”za privredu recimo, jedne Poljske.

P.S. Ko do ovde pročita neka mi se slobodno javi da ga častim pivom. Stvarno sam preterao sa dužinom teksta.

Nikako nebi želeo da govorim ni protiv Cece koja mi dođe jako blizak rod. I ne samo zbog toga. Svako radi ono što mora. Verujem da Ceca i njen tim imaju jako dobar razlog za ovakvu kampanju. U Show-biznisu ne postoji pozitivan i negativan publicitet. Dok te ima po medijima do tada postojiš.

Opet, na temu Cecinog mega-uspeha na internetu je već dosta rečeno. Prvo se povela diskusija na DPT-u gde su zaistra stručni ljudi izneli svoje mišljenje. I gospodin Varagić je pisao o tome na svom blogu. Svakako se slažem i svako ko se bavi ovim poslom će potvrditi da je takva poseta i toliki pik nemoguć. Prvo, Veratov shared hosting to nikako nebi izdržao. Sa druge strane, svakom laiku će biti jasno da priča ne pije vodu jer, zaboga NI JEDNA globalna muzička zvezda ne proda toliko za samo 4 sata. Treba im nedelju dana da dostignu te cifre.

No, neću da se ponavljam. Sve je to već rečeno i napisano drugde. Ono što je mene nateralo da napišem ovaj tekst je upravo Istokov post. Smatram da NE treba da podržimo tu i takve priče a evo i zašto.

Pre nekoliko meseci kada su mediji pisali da je čuveni sajt “Očistimo Srbiju” plaćen 26k eura, i malo nakon toga, o aferi oko sajt-a za ministarstvo trgovine, govorio sam, pisao i tvrdio da je to zapravo dobro za naš posao. Lično mi se smučilo da klijentu dajem šećera i vode i da se izvinjavam što sam se “drznuo” da zatražim 200-300 eura za sajt kada njegov komšija, student sa ETF-a može to da mu uradi za 50. Mislio sam i dalje mislim da će ovakve velike cifre nekako ostati u malom mozgu tih niskočelaca pa će nekako shvatiti da ipak nije isto raditi sa studentom sa ETF-a ili sa profesionalnom firmom/pojedincem i da ne košta baš sve 50 eura.

Iz istog razloga iz koga sam tvrdio da je prva priča dobra za nas, koji se bavimo ovim poslom, tvrdim da ova druga nije dobra.  Prvo, da objasnim jednu stvar. DA! moguće je da Ceca Nacionale može da proda 1 000 000 pesama, možda čak i za 4 sata. Zaboga, iTunes i drugi servisi su zaradili milione ovako. Isto tako NE! to je nemoguće ovako kako se to predstavlja. Najmanje od svega bi želeo da vidim kako su Dara Bubamara, Brena, Mira Škorić i naravno Džej sklepali WP ili Joomla instalaciju na nekom shared hostingu (odradio im student sa ETF-a za 45 evra + najnoviji CD) u pokušaju da prevare narod i uvale im svoje mega-hitove.

Da bi ova priča imala smisla potrebno je da se zaista kaže istina. Koliko je zapravo Ceca prodala? Koliko zapravo mora da se uloži da se obezbedi infrastruktura potreba za ovo? Mora da se govori o DRM (Digital rights managment), zaštiti intelektualne svojine i autorskih prava, payment sistemima poput PayPal-a, procesorima za kreditne kartice, micro-payment-u… Kladim se da je i tih par hiljada korisnika (koliko je verovatno kupilo Cecinu pesmu) samo posle par sati istu ovu pesmu pronašlo i na You Tube i drugim servisima. Kladim se da je veliki deo tih ljudi dva puta platilo neku pesmu online – prvi i zadnji put!!! Zašto bi u buduće kupovali nešto kada će to naći za džabe ubrzo nakon objavljivanja? Šta će se desiti sledeći put kada Zdravko Čolić ili Brena objave svoje albume online i očekuju da ponove Cecin uspeh a zapravo će prodati 1000-2000 pesama?

I to malo ljudi koje ima poverenje u online payment u Srbiji će izgubiti to poverenje. Potrebno je prvo da se dugo i istrajno radi na svesti naroda o online kupovini.  Da dođe PayPal, da se urede zakoni, da na vrbi rodi grožđe… Ništa zasnovano na lažima nikako na dobro ne može da izađe.

Prva stvar koju moram da pomenem je Toma Nikolić. Sam sebe jedem iznutra prvo što sam dozvolio da me toliko iznervira a drugo što sam zaprljao svoj blog uopšte pomenom njegovog imena (kamo sreće da sam mu stvarno odao pomen). Pogotovo mi je žao i ovo malo medijske pažnje koju ću opet da mu dam. Glupo je i komentarisati zašto je njegov potez iznervirao sve normalne i iole pametne ljude koji žive u Srbiji. Čovek je opet uspeo da nas svojim potezima vrati 100 godina u nazad pred očima sveta. Mogu samo da predpostavim šta bi se desilo ako bi se našao na vlasti. Neću više ni o njemu ni o politici (keve mi) i zaista se nadam da su ovo zadnji vapaji umirućih srpskih dinosaurusa-političara.

Drugo, muka mi je bre i od obećanja da “PayPal samo što nije”, obećanja da će se doneti zakoni, urediti sve, šta-ti-ja-znam… i da ćemo najzad početi da živimo kao sav normalan svet. Pročitao sam pre nekoliko dana izjavu S. Markovića da je Barak Obama sakupio milione dolara samo preko online uplata za svoju kampanju a da političari u Srbiji nebi imali metod čak ni da pokrenu online donacije. Ne mogu da ih naplate. Zabole me za političare i njihove probleme ali ono što me zaista boli je što ni ja ne mogu da naplatim lako skoro ništa što uradim. Dosta mi je više obećanja raznih ministara, MMF-a, PayPal-a… Hoću bre SAD i ODMAH. Radim pošteno, radim dobro, “izvozim” svoje znanje. Hoću da mogu to i da naplatim lako. Ajd što mi država uzima xy% od svega što zaradim. Neka im. Da finansiraju nove izbore. Ali zašto moram da čekam danima da mi “legne” uplata. Zašto moram da maltretiram klijente da šalju hiljadu i jednu potvrdu, plaćaju preko nekih budi-bog-s’nama metoda…?

Neću više ni o tome. Pisao sam već masu puta a pisali su i drugi pa ništa. Takvo je grozno vreme da mi je muka od svega. Ovih dana radujem se jedino stripovima Marka Somborca i vestima sa Njuza. Oduševljavaju me i twitovi @sloba_milosevic. Ne znam ko se krije iza ovog nick-a ali čovek je genije. Nekako uspe da u jako malo reči kaže ono što nam svima smeta.

Uh. Sad, kad sam izbacio to iz sebe mi je malo lakše. Ostajte zdravi u glavi.

No, ko mi je kriv što primam uplate preko MoneyGram-a. Da! Kao da je primanje uplate preko regularnog bankarskog transfera bolje. Procedura je skoro ista, čeka Vas isto stajanje u redu i gubljenje živaca ali Vam u drugom slučaju još to i naplate kroz razne poreze, takse i provizije. Ne računam to što Vas pristojno oderu zbog “razlike u kursu” – termina koji je mislim samo kod nas izmišljen i služi kao osnovno sredstvo banaka za finansiranje novih filijala i poslovnih zgrada kojih izgleda nikad dovoljno.

Na moju veliku žalost i privatni i poslovni račun imam u banci Inteza. Po pravilu u svakoj banci postoji bar po 3 šaltera što mi je delovalo zaista obećavajuće. No u praksi, obično radi samo jedan, mada službenika ima dovoljno ali im izgleda ne smeta tih 20-30 ljudi koji gube po sat vremena u redu. Ono što u banci Inteza nema je “poslovni šalter” tj. šalter koji služi za “business” korisnike. Ako sam u banci poslovno znači da mi radno vreme još traje. Ko će meni da nadoknadi izgubljenih sat vremena koje sam, umesto na radnom mestu, proveo u banci. Osim što naplaćuju mesečno održavanje računa, proviziju pri svakoj transakciji, legendarnu “razliku u kursu” moram da pretrpim i taj trošak “praznog hoda” tj. vremena koje provedem u redu, ne zarađujući ništa.

Razne oblike teškog silovanja doživljavam bukvalno na svakom koraku. Nije ni čudo što su mi do sada sjebani svi živci. Odmah posle banke sam svratio u Maxi u nabavku. Ista slika samo drugo pakovanje. Šest kasa od kojih samo 2 rade i 10 ljudi koji čekaju u redu ispred svake od njih. Ono što mi neviđeno fali bar kod mene u prodavnici je “Cash and Carry” kasa, odnosno kasa gde ne morate da čekate dok kupci ispred Vas isprobaju po 2-3 kartice dok jedna ne “prođe”. Jednostavno platite kešom i odete dalje svojim putem.  Celu proceduru bi ubrzalo i spaslo mnogo živaca naciji ako bi uveli pomoć pri pakovanju bar starijim ljudima koji se po pravilu, nakon plaćanja, na kasi zadrže bar još 5 minuta dok u svoje cegere i pletene torbe pakuju robu, no ovo kod nas mogu da gledam samo u naučno-fantastičnim filmovima.

Već iznerviran, zbog čekanja u banci došao sam na policu sa deterdžentima, sapunima i praškom za veš gde sam primetio da izgleda da nema pakovanja praška za veš-mašinu namenjenom ljudima koji žive na ovoj planeti. Izgleda da su sva pakovanja namenjena samo vanzemaljcima ili nekom posebnom obliku ljudi. Ja do sada nikada nisam video ljude koji imaju po 3 prsta a upravo toliko rupa ima na dršci kese za prašak. Nekako mislim da bi 4 rupe bilo optimalnije rešenje za populaciju na ovoj planeti te apelujem na proizvođače da ovaj nonsens što pre isprave.

Idem da zapalim jednu. Kažu da prija posle sex-a što je primenjivo i u mom slučaju jer mi je sjebano bar pola dana.

Prvo, za one koju slabije poznaju tematiku, moram da objasnim šta znače skraćenice ROR ili ROI. ROR je skraćenica engleske rečenice “rate of return” ili odnos između uložene investicije i kapitalne dobiti (ili gubitka), dok ROI predstavlja skraćenicu takođe engleskog termina “return of investment”, tj. dobiti na kapitalnu investiciju. Ovi termini se često koriste kao jedan termin jer označavaju istu stvar. Prosto, na srpskom jeziku, ROR ili ROI predstavlja odnos između uloženog kapitala, ili investicije i kapitalne dobiti ili gubitka. Budući da smo prihvatili mnogo stranih termina i izraza i da bi me većina vas razumela, koristiću ove termine u svom tekstu. Lično, dobijem ospice kad čujem reči poput “startap”, “hub”, “inkubator”… ali šta da se radi kad često bolje termine na srpskom nemamo.

Nekoliko puta sam pisao o problemima sa kojima se susreće prosečan srpski web developer ili web dizajner ili firme koje se bave ovim poslom. Kada sam razmišljao o ovom tekstu, prvo sam imao utisak da je ovaj posao u kanalu zbog toga što skoro svaki klinac sa računarom i instaliranim Photoshop-om i DreamWeaver-om danas smatra da je dizajner ili programer. Da se ne lažemo, pre 10-15 godina kada sam ja počinjao isto tako sam mislio. Prvo sam dobio posao da napravim web sajt pa tek onda seo da vidim kako se to uopšte radi. Naravno, posle tog prvog sajta sledeći koji sam pravio je bio za moju “web design” agenciju. Već sam postao webeloper. Verujem da je tako bilo i kod vas.

Danas gotovo svako ima instaliran Adobe paket. Zar je to dovoljno da bi se osoba nazivala dizajnerom ili programerom? Sigurno da mnogi poseduju set kućnog alata ali kad vam crkne bojler ili veš-mašina, obično zovete električara. Posedovanje određenog alata vas ne čini stručnjakom. Ne razumem zašto onda mnoge kompanije angažuju upravo ovakve osobe da im naprave web prezentacije. Sigurno je da će apsolutni početnik bez iskustva raditi daleko jeftinije nego “stručnjak” ali zar je to vama zaista potrebno. Bolje nemati web sajt nego imati nešto što vam je napravio klinac iz komšiluka ili dalji rođak koga ste častili.

Takođe, primetio sam mnogo puta da čak i najveće kompanije kod nas, koje u neku ruku shvataju značaj online prisustva često na poziciji “odgovornog lica” imaju prvu zaposlenu osobu kojoj su uspeli da uvale i tu dužnost. Često, ove “žrtve” veze nemaju šta je zapravo njihov posao i jedva da znaju da prime i pošalju email a dužnost im je da vode računa o online prisustvu kompanije. Svakako da ne mogu sve firme u Srbiji da priušte da zaposle stručnjake ali štampače vam održava firma koja se time bavi, klimu firma koja se bavi rashladnim uređajima, poslovnim knjigama se bavi knjigovođa ili agencija koju ste unajmili. Kako ekonomista ili pravnik može da bude osoba koju ste zadužili da se bavi online prisustvom kompanije?

Često kao rešenje ovih problema se potencira na obrazovanju malih i srednjih preduzeča o važnosti internet poslovanja. Kamo sreće da samo mala i srednja preduzeća kod nas imaju ovakav stav prema online prisustvu. Poštanska štedionica je jedna od najvećih banaka u Srbiji i deo ogromne nacionalne kompanije i svako ko je koristio njihov e-banking, tj. homebanking, kako oni to zovu zna o čemu govorim. Od 1998. godine se ništa tamo nije promenilo i ceo sistem je gotovo neupotrebljiv ali ste primorani da ga koristite ako ne želite da za osnovnu informaciju o stanju sredstava na računu u pošti provedete minimum sat vremena čekanja u redu. Najveći provajder kablovske televizije i interneta u Srbiji, SBB je do nedavno na adresi sbb.rs imao 403 error stranu. Upravo sam primetio da se neko izgleda tamo setio da postavi landing page i preusmeri korisnike na web sajt. Primera ima milion. Ako je prvo što treba da uradimo da bi se stanje u branši popravilo, da obrazujemo mala i srednja preduzeća šta to znači online prisustvo, bolje da se svi vratimo u osnovnu školu. Mnogo puta sam pošao na sastanak sa domaćim klijentima spreman da govorim o optimizaciji za pretraživače, online marketingu i/ili ciljevima budućeg web sajta, tj. načinu na koji će kompanija dobiti online prisustvo a zapravo sam ceo sastanak objašnjavao klijentu šta je to domen i hosting i zašto to mora da plaća svake godine. Osim tih osnovnih termina ili tema vezanih za ceo posao drugo ih ništa nije zanimalo a i ovo jedino stoga jer se plaća.

Osim toga, siguran sam da bar 90% domaćih kompanija uopšte “razmišlja” o web sajtu samo zato što njihova konkurencija već ima web sajt. Pod navodnike sam stavio “razmišlja” u prethodnoj rečenici zato što zapravo mnogi od njih i ne razmišljaju o tome. Samo su prihvatili da moraju da imaju web sajt i jedini cilj im je da tu “muku” obave što bezbolnije i jeftinije. Stoga često domaće sajtove prave rođaci i klinci iz kraja a ne stručnjaci i specijalizovane agencije.

Pored toga, gotovo da svi budući vlasnici web sajtova na srpskom jeziku najmanje vremena provedu razmišljajući šta zapravo treba da bude cilj kompanijskog web sajta, kakav sadržaj treba da prikažu i na koji način treba da promovišu svoje usluge ili proizvode. Obično se cela procedura završi tako što direktor najzad odluči da je vreme da se napravi internet prezentacija i stoga je odredio sekretaricu da nađe nekog da to obavi brzo i jeftino. Onda se angažuje najjeftiniji ponuđač, ako uopšte i dođe do više ponuda zato što se obično ceo posao završi sa toliko puta pominjanim rođacima ili klincima iz kraja. Zadatak srećnog dobitnika je da osmisli šta će biti sadržaj, da nekako sam nabavi fotografije i napiše tekst i da sve to postavi na kompanijski sajt. Sa žaljenjem priznajem da sam mnogo puta do sada bio “srećan dobitnik” i da mi je posao bio upravo to. Osim vizit-karte na kojoj se nalaze kontakt podaci i odštampan logo, bar u 80% slučajeva nisam dobio ništa više od materijala ili sadržaja za web sajt. Retki su slučajevi u kojima sam uspeo da ubedim klijenta da je zapravo u njegovom interesu da mi dostavi logo u elektronskom obliku, dovoljno veliki da mogu da ga upotrebim gde treba; da je u njegovom interesu da što bolje osmisli šta zapravo želi da predstavi svojim web sajtom i da je u njegovom najboljem interesu da pripremi pažljivo napisan sadržaj o svojoj kompaniji, proizvodima i/ili uslugama.

Ako sve ovo do sada napisano uzmemo u obzir, nameće se zaključak da je gotovo svaki web sajt srpske kompanije napravljen upravo ovako. Bez prethodnog plana ili ideje, bez stručnih i odgovornih osoba zaduženih za ovaj zadatak, bez kvalitetnog sadržaja… Siguran sam da je ogromna većina napravljena za džabe ili uz minimalna ulaganja. Pozitivan ROI? U Srbiji za web sajt prosečne domaće kompanije? Pusti snovi!

Iako koristim termin ROI koji označava materijalnu dobit ili gubitak u ekonomiji, moram da napomenem da ROI, ili koji god drugi termin da upotrebimo, u sferi online prisustva kompanije često i ne mora da bude samo materijalna dobit. Glupo je smatrati da je cilj svakog web sajta da direktno donese zaradu svome vlasniku. Često i u većini slučajeva, kompanijski web sajtovi donose drugačiju vrstu koristi od novčane. Svakako, web sajt će indirektno učestvovati u zaradi kompanije, ali direktno može služiti samo u marketinške svrhe.

Web sajt se može koristiti i kao odličan “brand building” alat, tj. može koristiti u marketinškoj promociji kompanije ili vašeg proizvoda, to jest usluge. E-branding, kako se ovo takođe može nazvati, uz pomoć već postojećih servisa ili alata može mnogostruko unaprediti vaše poslovanje. Kompanijski blog ili socijalne mreže, kao recimo FaceBook, se mogu koristiti za promociju proizvoda ili usluga ili građenje brenda, a SEO ili optimizacija za pretraživače, tj. search engine marketing vam može doneti ogroman broj novih klijenata. Da je ovo sve apsolutno tačno dokazuju mnoge kompanije iz celog sveta koje su izgradile biznis samo pomoću kvalitetno odrađene e-promocije. Ovakvi primeri su ipak retki kod nas i mogu se nabrojati na prste jedne ruke (ako ih uopšte ima).

Ipak da bi pričali o ROI prosečnog srpskog kompanijskog web sajta potrebno je da se ispune mnogi preduslovi. Prvi i osnovni, bar kod nas, je da ne dozvolite da vam kompanijski web sajt više šteti nego koristi. Možda samo ja tako rezonujem, ali kakvo poverenje u brend, kompaniju, proizvod ili uslugu mogu da steknem ako web sajt koji predstavlja taj proizvod ili uslugu izgleda kao da ga je sklepao neimar ili odžačar. Sigurna sam da i kod nas ogroman broj ljudi prvo potraži informacije o određenom proizvodu online pa se tek onda odluči da kupi. Davno je za nama vreme kada je u robnoj kući “Beograd” bilo sve “od igle do lokomotive” i kada smo svu kupovinu obavljali tamo. Danas na tržištu ima proizvoda i usluga raznih cena i kvaliteta, konkurencija je ogromna i neophodno je da se baš vi predstavite kao najbolje rešenje. Izreka “Proizvod prodaje ambalaža” je stara gotovo koliko i trgovina a danas kompanijski web sajt predstavlja upravu tu ambalažu.

Recept za uspešan biznis sadrži tri sastojka: kvalitet, vreme i novac. U slučaju web sajta, kvalitet predstavlja sadržaj, tj. količina informacija o određenoj temi, kao i kvalitet tih informacija. Kakav uspeh može da se očekuje ako ste u svoj web sajt uložili minimum vremena i novca i nemate nikakav sadržaj ili vam je sadržaj štur i bezvredan. Da bi se postigao bilo kakav uspeh potrebno je da sva tri činioca budu ispunjena. Čak ni sve ovo nije dovoljna garancija da će te uspeti. Još mnogo faktora mora biti ispunjeno ali ako se ne ispune ovi osnovni kriterijumi o uspehu se može samo maštati.

Uzimajući u obzir sve do sada napisano, rezime bi bio sledeći: ROI ili bilo kakva dobit u 99% slučajeva danas u Srbiji, kada se govori o kompanijskim web sajtovima je u dubokom minusu, bez tendencija da se stanje popravi. U ogromnom broju slučajeva, tj. u velikoj većini, kompanijski web sajt više šteti kompaniji nego što donosi koristi a primeri su bezbrojni.

Malo sam analizirao pa sam primetio da je gospodin Miloje Sekulić šerovao link na svom FaceBook profilu što je bilo dovoljno da dobijem bar 500 klikova. Nekako sam završio i u komentarima na blogu Dragane Đermanović, opet posredstvom Milojevog linka.

Nadam se da su svi pročitali i razumeli šta sam želeo da kažem. Zapravo sam govorio o dve stvari. Čini se da su kod nas kompanije pre spremne da izdvoje dodatna sredstva za plazma televizor kod direktora u kancelariji, da bi dotični mogao da isprati sve kvote sa kladionica, nego za kompanijski web sajt. Po meni, web sajt nije potreba kompanije, već osnovno sredstvo za rad. Stoga, ulaganje u kompanijski sajt ne smatram troškom već obrtnim kapitalom. Izgleda da sam u manjini sa ovakvim mišljenjem.

Druga stvar na koju sam želeo da obratim pažnju je činjenica da je ovaj moj posao daleko isplativije raditi na crno, ili bar na sivo. Osnovne troškove mesečog poslovanja jedne male agencije u ovom biznisu sam već izložio. Troškovi mogu da variraju od primera do primera, ali su generalno tu negde, kako sam napisao. Sa druge strane, isti ovaj posao, ali daleko isplativije je moguće raditi bez firme, poreza, doprinosa, takse za isticanje firme… od kuće, iz kuhinje, sa Marsa… Dovoljno je da se registrujete na Elance.com ili Freelancer.com, prijavite se za Payoneer (ili sličnu) karticu, “bidujete” na ponuđene poslove, i ako ste dovoljno dobri, zaradite 1000 ili više dolara mesečno. Nema troška za telefon, neproduktivnog sastančenja na kojima ne diskutujete o projektu već ubeđujete klijente da je cena od xxxx dinara zaista mala i “prijateljska”… Dosta puta mi se desilo da sa klijentom, preko Freelancer.com razmenim svega 4-5 poruka, pre početka projekta i jednu posle, gde mi se obično kulturno zahvale i izvrše uplatu.

Takođe, primetio sam jedan komentar na Milojevom profilu koji ovde prenosim:

‎”za prosečan web sajt sa nekoliko stranica, bar meni, je potrebno oko 10 dana.” – drž se ti onda muzike bolje prijatelju, klinci danas šamaraju sajtove za 1 dan sa sve dizajnom i CE EM ES-om – tom brzinom nisi konkurentan. A cena od 400e je smejurija mala.

Da. Autor ovog komentara očigledno ništa nije skonto’. Upravo zbog takvog nerazumevanja je ovaj posao u kanalu. Ono što sam shvatio za ovih 10-ak godina je da kvalitetan web sajt NE MOŽE da se napravi za dan i to kategorički tvrdim. Da se ne lažemo, za instalaciju Joomla CMS-a ili WordPress-a treba 10 minuta, postavljanje šablona 2 minuta, još sat za podešavanja. Sa ubacivanjem sadržaja sve ukupno pola dana. Hvala bogu, još sam konkurentan i ne moram da se držim samo muzike.

Dok god u “raji” vlada takvo mišljenje svi mi smo u kanalu i to dubokom. Ako je za jednu kompaniju koja nastupa na svetskom tržištu dovoljan web sajt urađen za jedan dan onda definitivno treba da stavimo ključ u bravu i da svi krenemo da se bavimo muzikom, uzgojem mrava, hortikulturom, heklanjem…

Još jedan zanimljiv komentar je Veljkov. Tačno je da klijenta ne zanima koliko mene košta mesec dana poslovanja. Ono što njega treba da zanima je šta on dobija za uloženi novac. Daleko je skuplje dati 5 000 dinara malom iz komšiluka za potpuno bezvrednu stvar, koja pri tom i ne radi.

“Zašto?” – sigurno se pitate. Pa objašnjenje je više nego jednostavno. Ne mogu više da sponzorišem domaću privredu.

Evo, recimo. Pre dve nedelje me je kontaktirala firma koja se bavi proizvodnjom aluminijuma. Imaju neki sajt brat-bratu iz 1995 godine, sa sve “Optimizovano za IE 5.5″ u futeru. Pogledao sam to zlodelo iz branše i malo se raspitao o firmi. Izvoze aluminijum po celom svetu i oni su samo partner velike Nemačke kompanije. Ok. Valjda znaju koliko prosečan web sajt vredi.

Ukupno sam 2 puta išao do Pančeva, gde im je sedište i potrošio još mnogo sati na “istraživanje”. Kada sam sklopio sve kockice i video šta žele poslao sam ponudu. Umalo da me optuže za pokušaj ubistva. Direktor se toliko zgranuo kada je video cifru od 40 000 dinara da je hitno morao da popije šećer i vodu.

Pa zar je moguće da kompanija čiji aluminijum čini sastavni deo “Burj Al Arab” “Burj Dubai” (Morao sam da ispravim. Svi me kritikuju zbog ovoga. Šta da radim kad sam nepismen i neobrazovan.) , jedne od najviših zgrada na svetu, smatra da je cena od 40 000 dinara za izradu web sajta uvreda a ne ponuda.

Kako to izgleda sa moje strane. Ne računajući vreme koje sam već potrošio čak i pre nego što sam počeo da radim, za prosečan web sajt sa nekoliko stranica, bar meni, je potrebno oko 10 dana.  Neki put manje, neki put više, ali to je prosek. Oko 2-3 dana za dizajn, sve sa PSD to HTML. Još nekoliko dana da se sve isprogramira, ubaci sadržaj… Govorim o prosečnom sajtu za neku firmu. Nekoliko stranica sa tekstualnim sadržajem, nekoliko slika ili galerija slika, kontakt stranica, osnovni CMS… ništa “fensi”.

Koliko mene košta 10 dana ili trećina meseca. Jedna trećina poreza za firmu je negde oko 10 000, računi za struju, internet, telefon za tih desetak dana su još 3 000 dinara. Kirija za kancelariju za desetak dana je oko 7-8 000. ako na to dodamo jednog zaposlenog sa oko 20 000 troška za poreze i doprinose i deo plate za tih 10 dana ispada da… pa preračunajte sami. Moja zarada 0,00 dinara. Još gore. Sve ovo moram da uradim 3 puta u toku meseca samo da bi bio na nuli. Što je najgore od svega troškovi koje sam naveo nisu potpuni. Na sve to se dodaje knjigovođa (oko 8 000 mesečno), sitni troškovi, prevoz… da ne nabrajam.

Dokle bre ja da sponzorišem tu domaću privredu i da radim za džabe?